Dok moja duša, blijeda Penelopa
Iz sna ne proviri, ne ustavih se
Ni u jednoj luci, ni u jednom pristaništu
Ne bijah ni gost ni stranac.
A putovao sam tako dugo,
Pisao mape i karte neznanih okeanovih kraljevina.
Bijele grade vidjeh samo iz daleka.
Izgledaše mi kao sužnjev dlan.
Dom je moj široka krma, sve mi moje
Stane na palubu, između nebnog stomaka
I modrih leđa usnulog mora.
Samo, prsti zore što se kao paunov rep šire
Pred očima mi crtahu sumnju i mač,
Iz suha mi grla čupaše uzdahe,
Prsti što se kao paunov rep šire.
Oh, jednom kad se iz sna prenuh,
Negotov, a star
Ugledah blijedo u snu lice smrti,
(Neznane te ljepotice)
I okrenuh prema jugu, zemlji paunova.
Dođoh, doplovih, zabacih sidro
i preplavi me potom mȍra.
Sve što sam tražio nestalo je u koraku jednom.
Sve što sam imao isparilo, nestalo
Otišlo u dim. Obgrlim koljena
Svoja kad mi je hladno.
Čekam sunce da mi grane i da zora digne
Paunov svoj rep.
Čekam sutra
A bolan ti
Dojdoh tek jučer.
